Svaka godišnjica tragične smrti Zorana Đinđića postavlja pitanje na koje nema odgovora. Šta bi bilo da tog 12. marta nije trebalo da ode u Vladu Srbije?
Ako se izuzme njegova “lična odgovornost” iz slučaja, onda se slika proširuje i dolazi se do još ključnijeg pitanja – zašto lica sa poternice koja je objavljena nekoliko sati po objavi da je predsednik Vlade Srbije preminuo od posledica ranjavanja, nisu stigla do malih ekrana TV prijemnika ranije, kako bi bili sprečeni da urade to što su planirali?
Ubistvo Zorana Đinđića će u istoriji političkih atentata ostati upamćeno kao nešto što je moglo da se spreči, skoro pa da se nudilo da dođe do takvog ishoda, ali nije – sve zbog niza pogrešnih poteza koji su kao rezultat doneli opšti haos u državi, smrt jednog čoveka i zemljotres na političkoj sceni.
Vanredno stanje koje je uvela predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić je proizvelo niz policijskih akcija koje su iza rešetaka, na određeni period, odvele hiljade građana Srbije, dok je prvoptuženi tu stigao tek nekoliko godina kasnije – mirno se predavši policajcima u blizini svoje kuće.
Akcija “Sablja” se može gledati kao “čišćenje” sumnjivih osoba širokog spektra, međutim, oni kojima je Srbija pala u ruke posle Đinđićevog ubistva kao da nisu bili svesni činjenice da “vrana vrani oči ne vadi” i da u državnim službama bezbednosne kategorije važe nešto drugačiji zakoni.
Milorad Ulemek je, kao prekaljeni vojnik, „spreman na sve“, bio dovoljno mudar da se i tada “snađe”, ko je to dozvolio, kako je to učinjeno, zašto nije sprečeno i kako nije prepoznato na šta je on spreman – ostaju pitanja koja verovatno neće dobiti odgovore ni u nekom sudskom procesu.
Kao istaknuti član državnog aparata iz “onih vremena”, Legija je ostao na neki način zaštićen, kao i svaki put kada je učinio nešto što bi se moglo okarakterisati kao krivično delo. “Država u državi” je bila njegova teritorija – verovao je u to i kada se predao.
U istoriju će ući i činjenica da su u ubistvu premijera učestvovale dve grupe ljudi – vojnici i kriminalci ili je bar samo njihova krivica dokazana. Uloge političara nisu rasvetljene, a kako stvari stoje, nikada neće biti dovoljno “političke volje” da se to desi.
Da li je bilo neophodno ubiti Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, glavne marionete u rukama još veće marionete od njih – komandanta Legije? Nije izvesno da li bi neko od njih dvojice “propevao” onako kako su to učinili neki od njihovih potčinjenih. Nije izvesno, ali ne bi bilo ni nemoguće. Nikada nećemo saznati.
Zoran Đinđić je nesumnjivo bio harizmatska ličnost izuzetnog potencijala, istaknuti naučni radnik i politički lider koji je svoj život ugradio u nastojanje da Srbija postane država dostojna svojih građana, da otvori vrata svetu i skine sa sebe epitet “balkanskog ratnika”.
Tokom cele političke karijere je optuživan da je “nemački đak”, kako je površno interpretirana činjenica da je vrh svog naučnog života postigao uz rame Jirgena Habermasa, jednog od poslednjih svetskih intelektualaca, živelog u vreme kada se poštovao “bistar um”.
“Nemački špijun” je bio naziv koji mu je nadenuo deo javnosti koji je za sebe voleo da govori da je “prosrpski”, “nacionalistički”, “rodoljuban”, a sve kada se pojavila informacija da je Đinđićev prijatelj Joška Fišer – ministar spoljnih poslova i prvi zamenik nemačkog kancelara Gerharda Šredera.
Istorija studentskog organizovanja je bila istovetna Fišeru i Đinđiću, kao i zanimanje za društvene nauke, ali to nije moglo da spreči jednog nemačkog aparatčika da ne sprovede zvaničnu državnu politiku i da se zdušno zalaže za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.
Ipak, veze sa Nemačkom su produbljene petooktobarskim prevratom i definitivnim okretanjem srpskog kursa ka društvu zemalja poznatom kao Evropska unija.
Danas vidimo da je reč Angele Merkel veoma poštovana u zvaničnom Beogradu, a nije na odmet ni podrška Šredera, danas šefa borda direktora kompanije koja se brine o Severnom toku, sve u savezu sa ruskim Gaspromom.
Đinđićev način političkog delovanja nije bio prijemčiv širokim narodnim masama, naročito u vremenima ekspanzije “velikosrblja” i olakog etiketiranja svakog onog ko “misli protiv” da “misli loše za Srbiju” ili “misli ono što mu strani ambasadori kažu da misli”.
Narodu je Đinđić prilazio, ali ga narod nikada zapravo nije prihvatao i zbog toga je stalno morao da ulazi u kohabitaciju sa ličnostima koja su imala uporišta u masama, da li to bio Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Velimir Ilić…
Na kraju, “nastavak Đinđićeve politike“ ostaće nedosanjani san svih njegovih političkih savremenika, da li onih koji su mu bili politički saveznici ili pak onih koji su bili ekstremni protivnici, ne samo njegove politike, već nužno i lika i bilo kakvog dela.
O rezultatima njegove politike nije moguće doneti konačan vrednosni sud, pošto nam dužina perioda koji je on proveo na poziciji predsednika Vlade Srbije i okolnosti sa kojima se suočavao tokom tog vremena ne dozvoljavaju realno i racionalno ocenjivanje i procenjivanje. Reformski put je bio ucrtan, Srbija je krenula sa mrtve tačke, ali niko nije umeo da poštuje njegovo nasleđe, onako kako bi trebalo.
One koji su ostali na srpskoj političkoj sceni posle Đinđića možemo da svrstamo u tri tabora. Prvi čini deo koji je Đinđića na svim nivoima doživljavao kao neprikosnovenog lidera i koji se i 14 godina kasnije nalazi u stanju šoka, sa idejama, ali ne i načinima za realizaciju.
Prazninu na političkoj sceni Srbije nije imao ko da popuni, zbog tog sveopšteg momenta koji je potrajao nekoliko godina, a samo pozivanje na “Đinđićevu tradiciju” nije bilo dovoljno za ostvarivanje stabilnosti u vlasti i sticanje “poverenja velike braće”, pa je njihov izbor pao na nekadašnje ljute protivnike.
U javnosti se s vremena na vreme pojavljuju teze o “sličnostima”, ali to u realnom sagledavanju stvari ne može da bude slučaj jer uz ideju idu i sredstva za njihovo ostvarivanje, kao i načini za prezentovanje svega toga javnosti.
Oni koji su politiku shvatili kao biznis, kao posao za ceo život su u nekom momentu “krenuli dalje”, kako je to jednom prilikom ocenio Vladimir Popović, u poslednjim Đinđićevim danima verni pratilac i, u konačnom, čovek koji je sačinio poternicu i podelio je medijima.
Jedan od njih je i Goran Vesić, nekadašnji visoki funkcioner DS, danas menadžer Grada Beograda, koji je glavni promoter ideje o podizanju spomenika Zoranu Đinđiću u Beogradu i koji se, na podršci u tom projektu, nekoliko puta zahvaljivao premijeru Srbije Aleksandru Vučiću.
Originalna ideja o tome je stigla davnih dana od Đinđićeve majke, Mile Đinđić, koja svoj naum nije uspela da ispuni u prestonici i mestu gde joj je sin ubijen, već u Prokuplju, gradiću pored koga je živela, u selu Prekopuce.
Iz razgovora sa njom retki su mogli da čuju da “ona zna”, ali da “nema kome da kaže” ili da “nema ko da je čuje”. Njenom smrću je otišlo to što je ona znala, verovatno ono isto što je znao i pokojni advokat Srđa Popović, a zvanično se ne zna, niti postoje izgledi da se ikada sazna – „zaborav je lek“, “kažu da vreme leči sve” i tako dalje.
Jedno je sasvim sigurno, odnos političara, medija, uopšte javnosti prema Zoranu Đinđiću nije bio isti 11. i 13. marta 2003. godine. Takođe, “mit o Đinđiću”, nažalost, ostaje veće svedočanstvo o njegovom političkom i životnom radu od “istine o Đinđiću” jer sa tom istinom, kao ni mnogo drugih istina nećemo moći da se suočimo, bar „dok nam se ne dozvoli“.
Spasoje Veselinović
(preuzeto sa: http://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2017&mm=03&nav_id=1238971)
Издвој новости на српском
