Tako je pevao Branimir Džoni Štulić (4)

Deo drugi: Politika i rock and roll

Čitam nedeljni komentar koji jasno kaže

ko ne misli ovako taj kleveće i laže

ljudi bez kalibra i ideja

ufuravaju nam istine crno bijele

investicije su probile plafon

troše se krediti

svuda mnogo paranoje

svi su do grla u krizi…

…Opće grebanje za životni prostor

opći grabež za titule

fakat se ne biraju sredstva

seljačine uvijek u prve redove…

ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut…

Posebno mesto unutar stvaralaštva Branimira Štulića zauzimaju njegove politički angažovane pesme, biserne retkosti svih naših sjebanih jugoslovenskih prostora. Svežina i aktuelnost kojom i danas, trideset godina kasnije, zrače, prosto zapanjuje. Britke, zajedljive, pronicljive i sarkastične džonijevske opservacije duboko su se zarile u kancerogeno tkivo svih propalih i novonastalih prokletoavlijskih država, bilo gde na Balkanu…

Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti

kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi…

…slobodnih mesta ima samo gde šljakeri rade

svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće

produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje

zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje…

…pijem kavu danas barem dvadeset puta

efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta…

…kažite mi tko je podoban

kažite mi tko je opasan

uvijek ista priča…

Svaka sličnost sa stanjem stvari „neizmernih uspeha vlasti na epskom putu ka Europi”, danas, u Srbiji, sasvim je slučajna.

Trulež koja vonja, zaudara i širi se svuda naokolo, demagoško zamazivanje propasti, borba za večnu vlast i privilegije jednog te istog kruga ljudi i njihovih potomaka, negativna selekcija, nekultura, neobrazovanje, šovinizam, šićardžijski duh dekadencije i podaništvo, sve to zlo upakovano demagogijom i licemerjem u medijske manipulacije i servirano sluđenom i iscrpljenom narodu spremnom na večni mazohizam, bez obzira na zahtevnost određenih poza, užas je stvarnosti novostvorenih feuda na razvalina zemlje o čijoj nam je sudbini pevao Džoni tridesetak godina ranije. Kamo dalje…

Kamo dalje rođače

iz pijeska vire krunisane glave

što to rade, prde u prašinu

čini mi se rođače

da je standard pokvario ljude

jedu govna i sanjare

bit će bolje rođače

skini medalje i napuni sale

ulici trofeja ponestaje snage…

Izrastajući kroz borbu u porodici oficira JNA „gde se sakupilo sve ono partizansko, posleratno”, kako je sam trvdio, Štulić je od rane mladosti kužio svijet iluzija, ne pristajući na nametnute laži, ideale i trule kompromise, birajući znatno teži put otpora i neprestane borbe za vlastitu slobodu i izraz…

Uradi nešto za svoju savijest

ne misli da si sam

kreni oštro, uzmi stvar u ruke

zaboravi na strah…

…nema vremena za bolju budućnost

nema vremena da predahneš

nema vremena da živiš još jednom

nitko više nije mlad…

…uradi nešto za samoga sebe

nešto veliko

čuvaj muda zauvijek i svuda

drmaj žestoko…

Snovi o slobodi bili su glavnim light-motivom Štulićeve borbe i stvaralaštva: snovi o barikadama i mladim proleterima, snovi o ženi i jeseni koja je rekla NE…

Gdanjsk osamdesete kad je jesen rekla ne

Gdanjsk osamdesete držali smo palčeve

rudari, studenti, brodogradilište, svi mi…

…Gdanjsk osamdesete uzavrele tvornice

dva puta se ne šalju tenkovi na radnike

nisu se usudili pobijedili smo svi mi…

Legendarna pobuna radnika i sindikata „Solidarnost”, na čelu sa Leh Valensom, osamdesete u poljskom brodogradilištu u Gdanjsku, nadahnula je još jednom Štulićevu angažovanu poetiku. Potom su ga sećanja vratila u 1968.-u, tadašnju Čehoslovačku, Prag, i pobunu naroda protiv brutalne vojne intervencije SSSR-a-tzv. „eško proleće”. Uznemirujuća prošlost s vremena na vreme pokuca na vrata svih nas koji „ne pamtimo i iznova proživljavamo”…

Proljeće je čak i u decembru

trinaestog ili bilo kog drugog

proljeće stoji na barikadi

s podignutom rukom

zar sumnjaš u svoju djecu

misliš da ne pamte…

Crpeći snagu i inspiraciju sa izvora rock and rolla, njegovih buntovnih i politizovanih korena, bio je jedan od retkih umetnika koji je podigao glas, pljunuo istini u lice i istrpeo posledice. Za razliku od većine tzv. rokera, nikada se nije kretao linijom konformističkog manjeg otora, podilaženja i kompromisa, baveći se pisanjem radi pisanja i vlastite sujete…

Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme

sloboda nije podmetanje bilo kakve forme

sloboda nije jednostavni domaći zadatak

ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi

sloboda je žena, uzmi je…

Vizionarski najavljujući opštu propast, rekao je šta je imao, sagledao stvarnost i posledice zla, spakovao kofere i otišao dalje, put Holandije i vlastite misije…

Iza prozora nemirnog sna

osjećam njihove sjene

gledam kako kroz zidove plešu

kurvini sinovi…

…lutke od krvi bez trunke ideje

ubice na cesti

loša noć, biježim iz grada

oni dolaze…kurvini sinovi…

Otišao sam daleko do krajnjih granica

more je uzimalo od neba

na drugoj strani znaci oluje

vidio sam kako plaze u tami

hladna noć pred velike događaje…

Ostavio je iza sebe, u amanet budućim generacijama, sjajnu muziku i pesme obeležene autentičnim autorskim pečatom i osvrtom na suštinu problema. Potom se uklonio da ne smeta vlastitom delu, večnoj inspiraciji i upozorenju za one koji ostaju i dolaze za njim…

Zašto tražiš karizmu punjena ptico

mogućnost prosvijećenosti

razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom…

…rekoh sebi

moj bože koliko demagogije sustavno poređane

u artiljerijske salve

koliko pokidanih misli iza kojih ne stoji ništa

osim mržnje, sujete, vlasti

i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge

i kako je do neprepoznavanja

dovedena suština prevare…

Namesto patetičnog opraštaja i krupnih reči ostala je samo bolna spoznaja o raspadu nečega što je iznutra bilo trulo i što je nastalo kao „krivo srastanje”, beživotni mutant, kompromis večnih vladara i ojađenih širokih narodnih masa. Bilo i ne ponovilo se…

Budućnosti nikad dosta gospođice od tri pedlja

na krivinama zadnji vagoni luđački tresu

i mnogi prazne crijeva zaboravljajući stid

a oholost nekada suđena da bude vrlinom

splašnjava na očigled i smrdi nadaleko

i nitko nema snage da odagna propadanje

i nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine

koja laprda među krajnostima kao rijetko govno

dok svi tvoji besprizorni usrećitelji

i samozvani štovaoci onoga što ne razumiju

i svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese

i svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titula

hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom

koji štiti vjernike od zaraženih

a svaku duhovitost uvijek i na vrijeme

efikasno liječe u samome začetku

pa kakvo ime da ti damo gospođice od tri pedlja

krivo srastanje, gospodine, krivo srastanje…

Poetika i celokupno stvaralaštvo Branimira Štulića ostaju svetionikom u tami koji svojom svetlošću provocira i upozorava kroz vreme na sve buduće brodolome i sve one „kojih je mnogo i strašno galame, obično razbiju sva ogledala na koja naiđu da ne ostane ni pomen na ljepotu”.

Nezavisno od toga, isijava lepotom izraza i snagom reči sve ono vredno u čoveku. Vizionarski duh, rečitost, pronicljivost, snažna emocija i lucidna potka humora ostaju da ga krase i nadahnjuju sve one u potrazi za slobodom i srećom. Ostaju kao oznaka kraj puta svima onima koji istinski veruju u neki bolji, humaniji svet, skrivena lepota koja zrači iznutra i obogaćuje one koji je srcem prepoznaju.

Izvor: https://kultivisise.rs/branimir-dzoni-stulic/