Ponašajmo se kao prijatelji

* Koji pravni sistem savremenog sveta utvrđuje ‘nevinost’. Utvrđuje se ‘krivica’

U ratu – Drugom svetskom i inima uključujući i ove koji haraju planetom – nema pobednika. Tolike stranice su nacrnili silni pisci, mislioci i pacifisti da je bespredmetno raspravljati o tome ko je pobednik a ko pobeđen. U svim ratovima pobeđeni su ljudi i ljudskost. Žrtve su i sa jedne i sa druge strane. Ono u šta nema sumnje je da je Drugi svetski rat bio ujdurma i bezbroj zločina Hitlera i njegove bande. Otpor antifašista je bio neophodan. Ali, nije bila neophodna osveta u poraćju. Moji apeli već čitavu deceniju motivisani su nadom i željom da se stavi tačka na Drugi svetski rat, da se ne raspiruje mržnja, da se obeleže stratišta kao znak upozorenja generacijama koje dolaze, da pravovremeno shvate šta su ishodi ratova.

Moj otac je bio partizan, prvoborac, pošten i vrlo vredan čovek. Zbog njega, koji mi je čitavog života bio moralni uzor i koji je potkraj svog života podržavao moja zalaganja da se obeleže stratišta nevinih ljudi koji su stradali nakon Drugog svetskog rata, ne mogu da odustanem od toga da se obeleži jedno od najgnusnijih stratišta vršački Šinteraj.

Ovo je, ako me pamćenje ne vara, četvrta polemika u „Danasu“ vezana za podizanje spomen krsta na Šinteraju. Stavovi opugnanata su tokom proteklih deset godina poprilično evoluirali. Više niko ne pominje poslednjeg vršačkog gradonačelnika Gezu Friša jer je utvrđeno da čovek nije na popisu ratnih zločinaca. Čak se oglasila njegova vršačka komšinica Sofija Kerpel Jevrejka čiju porodicu je zaštitio. Više niko ne spori da na vršačkom Šinteraju postoje masovne grobnice. Moje pitanje je: da li je na vršačkom Šinteraju streljan i pokopan ijedan ratni zločinac? Do sada niko nije imenovao nijedno ime ratnog zločinca koji se umešao među žrtve Šinteraja. Zašto?

Gospodin Nećak već godinama insistira da se pobroje imena nevinih žrtava začeprkanih na Šinteraju kako bi se utvrdilo da li su svi nevini. Koji pravni sistem savremenog sveta utvrđuje ‘nevinost’. Utvrđuje se ‘krivica’. Dakle, ako gospodin Nećak ima sumnje u krivicu nekih ljudi zakopanih na Šinteraju, neka izađe sa imenima. Teško je posle sedamdeset dve godine zabeležiti imena pokopanih. Ko treba da uradi taj posao, jer reč je o ozbiljnom poslu – država Srbija? zavičajna udruženja Podunavskih Nemaca? Među našim Podunavskim Nemcima u rasejanju živi su tek unuci i praunuci žrtava Šinteraja, žive neke živote daleko od ognjišta svojih predaka, ne govore srpski jezik, za njih je priča o stradanju deda/pradeda/baba/prababa tek enigmatična istorija. Spomen krst na Šinteraju treba podići zbog nas građana Srbije. To je naša legitimacija, simbolički znak izvinjenja žrtvama i njihovim potomcima, znak upozorenja da zločini nikada ne zastarevaju i da će kad-tad biti obelodanjeni.

Ako želimo pomirenje važno je i kako oslovljavamo pripadnike nemačke nacionalne manjine. Oni sebe sami nazivaju ‘Podunavski Nemci’. A reč ‘folksdojčeri’ ima pežorativni prizvuk i stoga je ne treba koristiti ako imamo dobre i plemenite namere, kao što i za naše Albance ne treba koristiti reč ‘Šiptari’ jer oni sami tako ne zovu sebe. Ako želimo prijateljske odnose, ponašajmo se kao prijatelji.

Piše: Nadežda Radović

 7. jun 2017.