Ideja se rodila u trenu kada su pročitali njegov odgovor na poruku: „Čekaj, ti dolaziš iz Bosilegrada u Beograd samo zbog koncerta i vraćaš se nazad?“ – „Da, brate!“
Zamislite da vam omiljeni bend dođe u grad samo da bi odsvirao koncert vama u čast. Nije baš nemoguće, i velike zvezde rokenrola čine ponekad takve ispade, da zasviraju u opuštenoj atmosferi paba, kafea ili čak na radnom mestu fanova. Obično se takva svirka organizuje kako bi se skrenula pažnja na neki gorući problem, ukoliko, na primer, fan boluje od neke neizlečive bolesti pa se napravi kampanja prikupljanja pomoć. Ili, prosto, bendovi žele da na taj način nagrade trud i zalaganje fanova. Upravo je to bio razlog da se prošlog vikenda bendovi iz Beograda i Niša zapute u dubinu srpske provincije kako bi odsvirali koncert za čoveka koji ih je inspirisao na tu avanturu.
Vladan Vasev, tridesetočetvorogodišnji košarkaški trener iz Bosilegrada, već godinama dolazi na koncerte hardkor i pank bendova u organizaciji ekipe okupljene oko MTA produkcije. Sve to ne bi bilo nimalo neobično da Vakz, kako ga svi poznaju, ne dolazi na svirke iz Bosilegrada, čak 380 kilometara udaljenog od Beograda. Možda ovih trista i kusur kilometara ne zvuči previše uzbudljivo, ali imajući u vidu stanje srpskih puteva i brzinu lokalnih autobusa – radi se o desetinama sati provedenim na putu, potrošenim hiljadama dinara, samo da bi se pogledao koncert i iskakao se u moš pitu.
Ne znam za vas, ali moja prva pomisao je bila, svaka čast!
– Da moja priča neispadne kao neka sapunica, poslednjih godina nisam odlazio na svirke, najviše zbog porodičnih tragedija, a doživeo sam i mnogo tešku povredu hrskavice. Čak su mi doktori zabranili da se bavim sportom – priča mi Vakz.
Ove godine je ipak uspeo da se vrati koncertima jer mu je, kako kaže, to i bilo potrebno, „da se vratim tamo gde pripadam“. Prva destinacija bila je koncert benda Nasty, uz podrsku još tri domaće grupe.
– Što se tiče novca koje potrošim, svaka svirka me košta nekih 60 evra, ali nije mi bitno, hardcore je više od muzike – objašnjava Vakz.
Na ovim koncertima se upoznao i sa organizatorima, koji bukvalno nisu verovali šta im priča. Mislili su da je u pitanju neki zalutali turista, ljubitelj žestokog zvuka. Kada su ga najzad upoznali, njegova priča ih je toliko oduševila da su gotovo na prečac doneli odluku da moraju nekako da mu se oduže. A koji je bolji način za ljubitelja HC svirki nego da mu napraviš koncert praktično u njegovom dvorištu?
– Mi smo, i inače, akcijaši. Ko je bio na više od dva HC pank koncerta u Beogradu, zna nas kao takve. Kad smo čuli Vakzovu priču, shvatili smo da smo mi, bre, nikakvi akcijaši, taj lik nam je svojim cimanjem svima uzeo meru – priča organizator Petar Novaković.
Ideja se rodila u trenu kada su pročitali njegov odgovor na poruku: „Čekaj, ti dolaziš iz Bosilegrada samo zbog koncerta i vraćaš se nazad?“ – „Da, brate!“
– Nismo mogli da verujemo i bili smo, bukvalno, oduvani. I kao ljudi i kao hardkor promoteri. Ako je išta zvučalo smislenije od svega što smo do tad radili, to je ideja da odgovorimo na izazov, a ujedno i ispoštujemo momka i donesemo jedan hardkor koncert u Bosilegrad – kaže on.
Pošto je konačan dogovor pao nakon jednog vikend roštiljanja, Petar i ekipa iz MTA produkcije je krenula u ostvarivanje zamisli. Pronašli su bendove, imali su binsku opremu, ali je ostalo nerešeno pitanje gde napraviti koncert. Bosilegrad nije grad koji može da se pohvali bogatom aleternativnom scenom. Koncerata gotovo i da nema, a malobrojni cover rock bendovi nastupaju u lokalnim kafićima, kojih je opet još manje nego bendova.
Vakz je, oduševljen idejom, krenuo u potragu za prostorom, ali su ga mnogi vlasnici kafića odbili kad bi čuli o kakvoj je muzici reč.
– Poslednja nada mi je bio lokalni Kulturni centar Bosilegrad. Već posle prvog razgovora sa direkotom KCB Voislavom Božilovim, čovek je prosto saslušao celu priču i odlučio da mi izađe u susret. Hiljadu puta mu hvala na tome i njegovom osoblju koje je pomoglo oko organizacije – priča Vakz.
„Sveto trojstvo“ – Vaks, dobri ljudi u ekipi i pozitivan stav – učinilo je sve, pa i logističke izazove, lakšim. Sve je bilo u „velu euforije i ljudi su se sami javljali da pomognu“, pričaju svi zajedno.
Za to vreme, HC karavan kreće na put ka Bosilegradu. Petar kaže da „put vodi kroz prelepe planinske predele i u jako je dobrom stanju.“
– Ali je, uh… predugačak i završnih 60 kilometara vijuga i krivina nikom nisu lako pale. Ekipa iz mini busa kaže da su u svakoj oštroj krivini na toj deonici, naginjući inercijom na jednu stranu u glas uzvikivali „Nosi se, Petre! Nosi se, Petre! Nosi se, Petre!“ – prepričava Petar.
Bosilegrad im je delovao skoro „zaboravljeno, kao da sve vreme spava, osunčan suncem, spokojno.“
– Naš karavan ih je razbudio, to sigurno. I odreagovali su apsolutno afirmativno, lepše nas nisu gostili, pa ne sećam se – smeje se Petar.
Vaks kaže da je koncert bio „fenomenalan, čak iznad mojih očekivanja“. Nastupali su Blankfile, Violent Chapter i Suffering The Price, bilo je i gostiju iz Beograda i Niša, oko trideset, koji su došli organizovano na svirku. Tridesetak ljudi iz samog Bosilegrada je nestrpljivo iščekivalo početak, ali je bilo i onih koji su ostali napolju, ne usudivši se da uđu.
– Za sve njih ovo je nešto novo i neobično, jer ipak uživo nisu čuli ništa žešće i tvrđe od bendova poput Bijelog Dugmeta – priča Vakz.
Prvi hardkor koncert održan u Bosilegradu obeležilo je sve ono što je karakteristično za ovakve svirke – bendovi su otprašili svoje, publika je uživala u žestokom zvuku, sing-a-longu, mošovanju i šutkama. Oduševljeni su bili i domaćini, ali i gosti iz velikih gradova. Ko bi rekao da će mala varoš na samoj granici sa Bugarskom, sa pet hiljada stanovnika, bez gotovo ikakvog kulturnog života, pomalo zaboravljena od svih, pružiti takvu zabavu. Uobičajeno je za male sredine da mladi odlaze u velike gradove, a u ovom slučaju, makar na jedan dan, desio se presedan
Ekipa iz MTA produkcije je obećala da će probati da dočara delić atmosfere spotom i kratkim dokumentarcem čiji su kadrovi snimani na koncertu, mada Petar kaže da da to neće biti dovoljno da prenese sve što je obeležilo svirku.
– Jedna devojčica iz Bosilegrada, kojoj je ovo bio prvi koncert tog tipa u životu, rekla nam je: „Ja hardkor nikad ne bih mogla da slušam na Jutjubu, ali ovo uživo bih mogla stalno!“. Hardkor nikad i nije ušetao u naše živote da se gleda i sluša, on se definitvno doživljava – kaže Petar.
Fotografije ljubaznošću organizatora i Daniele Radojković
Izvor: Još na VICE.com
Издвој новости на српском
