Ovo je kataklizma za Pčinjski okrug, Zaharijev je čista egzotika

Dok direktor rudnika Bosil-Metal nije gađao kamenjem reportere Bugarske nacionalne televizije koji su uz dozvolu nadležnog ministarstva došli da snimaju postrojenje Karamanica, retko ko je znao za rudnik olova, cinka i bakra za koji meštani Bosilegrada i okolnih sela tvrde da im zagađuje vodu, zemljište i vazduh. Uprava rudnika i lokalna vlast na čijem je čelu Vladimir Zaharijev tvrde drugačije, a sa njima se prošle nedelje sastao i verbalno sukobio prvi čovek Ekološkog ustanka, narodni poslanik sa zeleno-leve liste MORAMO Aleksandar Jovanović Ćuta. U intervjuu za portal Slobodna reč Jovanović koji će biti predsednik skupštinskog Odbora za zaštitu životne sredine govori o ovom susretu i razlozima zbog kojih je poseta baš Bosilegradu jedna od prvih aktivnosti nakon verifikovanja mandata.

Slobodna reč: Nekoliko puta ste tokom i nakon posete Bosilegradu ovo mesto nazvali „čistom egzotikom“. Zbog čega?

Aleksandar Jovanović: Čini se, kad dođeš u Bosilegrad, da iza ne postoji više ništa. Kao poslednje mesto na svetu. To je lokalna zajednica o kojoj mi ne znamo ništa, živi svoj život kroz vekove i evo je sad u državi u vremenu Aleksandra Vučića i naravno da su se pojavile strane rudarske kompanije, pronašli su stari rudnik i rešili da sisaju to što je ostalo od prirode pošto nema ljudi. A oni (ljudi) se bore da prežive u vremenu u kojem žive – to je vreme Zaharijeva koji je sam po sebi takođe čista egzotika. To što smo imali prilike da vidimo tamo je tužna slika lokalne zajednice koja je verovatno pre 20, 30 godina bila mnogo brojnija nego sada, zapravo ona nestaje, kao što mi polako nestajemo i to se vidi upravo u ovakvim mestima, u ruralnim predelima gde su prazno sela i tu i tamo vidite ponekog poljoprivrednika s alatkom i neku životinju. Pre samo 50 godina ovo je vrvelo od života.

SR: Zvanično ste narodni poslanik odnedavno, izvesno je i da ćete biti predsednik Odbora za zaštitu životne sredine u Narodnoj skupštini, a poseta Bosilegradu je među prvim aktivnostima. I sami kažete da ekoloških problema ima svuda u Srbiji, šta Vas najpre ovde dovodi?

AJ: Nevezano za poslanički angažman i politiku, mi smo samo nastavili da radimo ono što smo i do sada – da budemo na „mestu zločina“. Da budemo sa ljudima koji nas zovu tamo gde su napadnute reke, šume, zemlja. Ljudima je ugrožena osnovna egzistencija zbog takozvanih velikih projekata i (ne)izdrživog razvoja Aleksandra Vučića koji nam predstavlja Srbiju u kojoj je normalno da neko dođe i zatruje ti njivu od koje živiš, vodu koju piješ, jer je to „mnogo dobro za sve nas“, BDP će nam biti veći itd. Zapravo je nebitno da li sam ja narodni poslanik ili ne, u tom smislu čime sam se do sada bavio baviću se i sada.

Ono što je sigurno bitno, odnos ljudi prema nekom ko je narodni poslanik u Srbiji drugačiji. Danas smo imali prilike da vidimo predsednika opštine i celu njegovu svitu, direktore rudnika koji se snishodljivo odnose prema funkciji „narodni poslanik“. To je verovatno običaj u Srbiji kad postaneš političar i narodni poslanik, kad te svi gledaju kao da si nešto bitan. Oni se zapravo plaše onoga što ja mogu da postignem na mestu koje se zove Narodna skupština, da bacim potpuno svetlo, imam taj alat u rukama da rasvetlim sve što se dešava u opštini Bosilegrad. Govorimo sada o tom rudniku, oni su zapravo uplašeni da će im sutra možda doći ovde pola Srpske akademije nauka i umetnosti, pravnici, kolege iz inostranstva i da će sve što oni rade biti potpuno razgolićeno, jer oni znaju šta rade.

To što se sada dešava s tim rudnikom nije njihova volja niti se najmanje tu radi o doprinosu za lokalnu zajednicu koja će imati ne znam ni ja šta od tog rudnika. Oni izvršavaju volju onih koji njima upravljaju, oni su njihovi robovi, mislim na Aleksandra Vučića. On opet izvršava volju velikog, krupnog svetskog kapitala. Imali smo prilike da vidimo, ono što se dešava sa Rio Tintom dešava se i ovde na ovoj Karamanici. Neko je napravio dil negde da dođu i sisaju prirodna bogatstva. To je lanac gde svako ima svog nadrađenog. Zaharijev sluša Vučića, Vučić sluša vlasnika ovog rudnika. I svi su oni u lancu nečega što se zove zločin nad ovom zemljom, jer ova zemlja, ovaj narod, lokalna zajednica u Bosilegradu, apsolutno neće imati ništa od tog rudnika. Neko će se zaposliti, ali posle 15 godina kad oni isisaju sve zbog čega su i došli, ovde će ostati jalovište i nepovratno zatrovana zemlja. To će biti definitivno kraj.

SR: Koliko ste u Bosilegradu primetili drugačiji odnos lokalne vlasti zbog funkcije „narodni poslanik“?

AJ: Zaharijev ima submisivni odnos prema nekakvim funkcijama, prema ljudima koji su „iznad“ njega. On misli da nije dobro da ne prima narodnog poslanika jer se plaši da taj narodni poslanik može da priča u Skupštini nešto loše o njemu, a ja ću svakako pričati ono što je istina. Oni se plaše. Konkretno, kada je u pitanju cela priča oko ekološke pobune koja ovde u poslednjih pet godina bukti na sve strane, ono što možemo da vidimo u očima investitora je strah. Toga nije bilo pre 3-4 godine, oni su bili apsolutno nedodirljivi. Gradili su male hidroelektrane, deponije, radilo se ko šta je hteo jer nisu bili u fokusu. Mi smo za ovih pet godina uspeli da bacimo svetlo na to i sad imaju da smo ušli evo u politiku, u Skupštinu. To je ono čega se plaše, da se to rasvetli. Svaki njihov takav projekat moraće da prođe kroz Skupštinu. Da vidimo šta je ko tu. Ko je potpisao, ko tu kome šta dođe, ko je mogao da dozvoli da se ovde gradi rudnik a da se zapravo o tome ništa ne zna. Kad pitate ljude u Srbiji jesu li čuli za rudnik u Bosilegradu, niko pojma nema naravno. Zato smo mi tu. Pravimo video, reportažu, pričaćemo o tome u Skupštini, pa će građani Bosilegrada koji se bune protiv toga, nema ih puno ali ih ipak ima, doći u Skupštinu. Onda ćemo isprozivati sve živo da vidimo šta se zapravo tu radi, da se to ne desi nikad. Ovaj rudnik ne sme da se desi.

SR: Bosilegrad je malo mesto, ovde živi nekoliko hiljada ljudi, a dočekalo Vas je oko 20-ak aktivista. Kakav ste utisak stekli o njihovoj borbi, čini se da ih pokreće revolt koji nije striktno vezan samo za rad ovog rudnika?

AJ: Bilo je dosta ljudi s obzirom na to kakva atmosfera vlada u Bosilegradu. Ovde ako nešto napišeš na fejsu protiv Zaharijeva, neko te zove i preti ti smrću. To tako funkcioniše u Srbiji i Bosilegradu, tako da su to hrabri ljudi koji su došli iz različitih motiva. Neki imaju socijalne probleme, neke je on otpustio, uglavnom to su ljudi koji nemaju problem da kažu šta misle i ne žele da ćute. Ako Bosilegrad ima 4.000 stanovnika, a došlo njih 20, pa svako će reći to je mali broj. Ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome kako dolazi do promena. Ona dolazi upravo od tih 20 ljudi. U Rakiti je bilo 200 meštana, protiv izgradnje te MHE borilo se njih 10. U Nedeljicama stalno pitaju, pa eto većina glasala za Vučića. Pa nikada nećete u manjoj lokalnoj zajednici imati većinu koja se bori i manjinu koja ćuti. Uvek je obrnuto. Ali ta manjina menja stvari. Ako pogledate Staru Planinu, nas je bilo dvojica. Svi su govorili: „Nemoj, Ćuto! Nemoj, Paniću! Vi se borite protiv vetrenjača, je l’ znate ko stoji iza toga?“. Na kraju smo uspeli da našu planinu oslobodimo i da ta voda nastavi da teče. To je bio naš osnovni cilj, tako da je moguće.

SR: Situaciju u Bosilegradu nazvali ste kataklizmom? Zbog čega takav utisak?

AJ: Ljudi će imati prilike da vide kako to izgleda i shvatiće da je reč o tempiranoj ekološkoj bombi. Dakle, formirati rudnik na vrhu planine u slivu gde ima puno planinskih potočića… kada krenu bujične vode na proleće, pri svakom velikom meteorološkom izlivu voda i velikih kiša, to je mesto koje će u jednom trenutku, samo je pitanje vremena kada, da eksplodira. U smislu, to će voda da odnese, ja sam apsolutno siguran u to. Ako to jalovište nije osigurano ni na koji način, video sam mnoga takva mesta, oni se bukvalno igraju s ljudima svim onim koji žive i sa prirodom dole nizvodno. Kad dođu velike vode, to će sve da bude počišćeno. I onda će se pitati dole sve do Vranja i ne znam dokle, zašto je voda zatrovana cijanidom, kojim tretiraju tu rudu. Zamislite šta će da se desi ako dođe do nekih klimatskih incidenata to će sve da se razlije dole nizvodno. Zato kažem kataklizma. Ekokalipsa.

SR: Na sastanku sa predstavnicima lokalne vlasti i rudnika čula su se suprotstavljena mišljenja o tome da li je voda u okolini Bosilegrada zagađena i čime. Vi ste se u obraćanju pozvali na istraživanje Hemijskog instituta? Kakvi su rezultati?

AJ: Rađena su dva istraživanja, jedno je Instituta Jaroslav Černi 2017. godine, gde je konstatovana 50 puta veća koncentracija arsena u toj vodi, 50 puta! Drugi je radio Hemijski institut pre skoro dve godine, gde je konstatovana 10 puta veća koncentracija arsena, i to govorimo samo o arsenu a zatrovana je sa još teških metala, ali nisam upućen u to. Sa druge strane imate ovog Zaharijeva i njegovu ekipu koja je angažovala neku licenciranu firmu iz Novog Sada koja je konstatovala da je ta voda čista i zdrava. I to je redovna pojava kada su u pitanju ekološki problemi, na sve strane imate te firme koje angažuju investitori, one rade i procene uticaja itd. Radi se o privatnim licenciranim firmama koje, kad je u pitanju zaštita životne sredine, oni se afirmativno opredeljuju i određuju po bilo kom projektu. Kad pitate njih da li su MHE štetne, reći će „Pa ne, tu su riblje staze, voda će se vratiti u korito…“.

Onda odete na Jošanicu i vidite da nema ni Jošaničke reke, ni Samokovke, kao što nema i ovde ove vode, izgrađeno je 6 MHE nizvodno od tog rudnika. Ono što su ovde uradili je jedan od najbrutalnijih zločina nad prirodom koje sam ja video, a bio sam na mnogim mestima. Lako je njima da nađu neku firmu licenciranu koja će reći da je sve u redu. Mi moramo da verujemo u struku koja je na fakultetima, univerzitetima, Akademiji nauka. Imali smo priliku da vidimo Zaharijeva koji skače i „peni“ i govori da on veruje u ovo što je dobio iz Novog Sada, a ne Jaroslavu Černiju i Hemijskom institutu.

SR: Koji je sledeći korak u Bosilegradu?

AJ: Da mi ovde sazovemo narodni skup i dovedemo ljude koji su prošli Srbiju uzduž i popreko držeći tribine na razne ekološke teme i o raznim problemima kao što je ovaj, bili sa svojim narodom kad je bilo najteže, a oni su najveća pamet koju imamo ovde, pre svega mislim na bivšeg dekana Šumarskog fakulteta, profesora Ratka Ristića koji je sad prorektor Beogradskog univerziteta, Draganu Đorđević, akademike Šolaju… da dovedemo takve ljude ovde, da se ljudi oslobode straha i dođu da čuju nešto što nisu imali prilike do sada da čuju. Nešto što nije Zaharijev i njegova ekipa. Da im kažu i objasne zašto je to štetno. I u jednom trenutku, to bi sasvim logično bilo, da se sprovede referendum u lokalnoj zajednici ali rasterećen svih političkih priča o lokalnoj politici koju vodi Zaharijev.

Kad bi ljudi mogli slobodno da se izjasne, da li su za taj rudnik, lokalna zajednica u Bosilegradu bi bila protiv, potpuno je jasno. Ko je za to da mu se zatruje zemlja i voda? Ko je normalan za to? Dakle, jedno je da ljudima ovde pružimo priliku da čuju profesore i akademike, a sa druge strane ćemo da pritisnemo Ministarstvo za zaštitu životne sredine koje sada izrađuje elaborat o studiji procene na životnu sredinu u odnosu na taj rudnik, da vidimo šta će oni da kažu. Pa ćemo u Skupštini da pritisnemo predsednika (Skupštine) kroz Odbor za zaštitu životne sredine, da stavi to na dnevni red. Da zazvonimo na sva zvona i da bacimo svetla na taj projekat, da čuje cela Srbija, da dovodimo ovde ljude i poznate ličnosti koje su se priključile svim ovim akcijama i ekološkim pokretima, da povedemo jednu kampanju da se ovaj rudnik nikada ne dovodi.

SR: Pored zalaganja za probleme u Bosilegradu, šta će biti prioritet skupštinskog Odbora za zaštitu životne sredine? Koliko ste upoznati sa ekološkim problemima u Pčinjskom okrugu?

AJ: Pod jedan, stavljanje na dnevni red i rasprava o inicijativi 40.000 građana koji su potpisali za izglasavanje zakona o trajnoj zabrani eksploatacije litijuma i bora na čitavoj teritoriji Republike Srbije. Vi ovde blizu Vranja imate takođe jednu lokaciju koja je predmet istražnih radnji firme koja se bavi eksploatacijom litijuma i nemojte da sumnjate, sve gde su napipali litijum, doći će svima na vrata.

To prvo, da se otvori rasprava u Skupštini, a onda niz svih ekoloških tema i problema kojih ima na sve strane. Da se Zakon o zaštiti životne sredine na neki način stavi kao prioritetni zakon, kad je reč o infrastrukturnim i energetskim projektima, da oni ne dođu na kraju kao što je to sad slučaj, nego da zakon bude na početku pre nego što bilo kom padne na pamet da radi ono što je uradio na Karamanici ili u Nedeljicama, imate mesta koliko hoćete. Dakle, taj zakon na prvom mestu, pa onda ostalo – radna mesta, razvoj, infrastruktura itd.

Skupština će sada po prvi put imati čist aktivizam. A što se tiče Pčinjskog okruga, evo mi smo na stalnoj vezi sa ljudima iz Bosilegrada i evo konačno smo došli, trebalo je da dođemo još pre dva meseca. U kontaktu smo sa aktivistima iz Surdulice, gde takođe treba da odemo. Treba da odemo na rudnik Grot. Treba da odemo da vidimo taj Krstić iz Trgovišta, šta to gradi, kakve MHE na Tripušnici, prosto ne možemo da postignemo sve. Stalno smo u komunikaciji, i svaki put kad neko nasrne na prirodu, odmah bude na neki način označen na društvenim mrežama i to je veliki uspeh. Do pre tri godine, ko je znao, ekologija je bila nekakav opšti pojam, a sad su svi zainteresovani za ekologiju. I ako ovde dođe do promena, to će biti upravo zato. To stoji i to smo imali prilike da vidimo, onoliki broj ljudi na ulicama zbog ekoloških protesta. Šta drugo može da okupi ljude, da ih motiviše, posle 30 godina besmislene politike, proneverenih nada, promena koje nikako da dođu, pljačke sveopšte. Na kraju se ispostavilo da je životna sredina – voda, zemlja, vazduh, šuma, jedino nešto za šta su ljudi spremni da se okupljaju i da se bore.

Izvor: slobodnarec.eu