Tekuća pandemija je pokazala pogubne efekte opasnih infektivnih bolesti na pojedince i društvo, kao i neophodnost preduzimanja drastičnih mera za njihovo suzbijanje i kontrolu.
Kada je reč o ovim bolestima i načinu njihovog suzbijanja, jedno od centralnih pitanja je da li obavezno lečenje ili vakcinacija, protiv volje ili želje pojedinca, mogu da budu moralno opravdani.
To je posebno važno u kontekstima u kojima odbijanje nekih osoba da se podvrgnu lečenju, dobiju vakcinu ili da ostanu u karantinu predstavlja pretnju i rizik za druge i društvo u celini.
U nekim državama, pa i u našoj, zakon obavezuje građane da vakcinišu decu protiv pojedinih infektivnih bolesti opasnih po javno zdravlje.
Međutim, osim što unapređuje javno zdravlje obavezna vakcinacija se kosi sa slobodom izbora. Tvrdi se da iz činjenice da nešto unapređuje javno zdravlje, ne sledi da to treba da bude obavezno. Na primer, pešačenje, trčanje i vožnja bicikla blagotvorno utiču na zdravlje, ali bi malo ko smatrao moralno opravdanim da ove aktivnosti budu obavezne.
Ipak, postoji značajna razlika između nepristajanja da se kompulzivno vozi bicikl i odbijanja da se primi vakcina, jer prvo ne šteti nikome osim možda onome ko to ne želi da čini, dok drugo ugrožava mnoge.
Ako insistiramo isključivo na slobodi izbora i pristanku, možemo da se nađemo u poziciji u kojoj osoba odbijanjem određene medicinske procedure nanosi štetu sebi direktno, a posredno drugima.
Apsolutizacija slobode izbora i pristanka, ne samo da se kosi s elementarnim osećajem za pravdu, već se nalazi s one strane zdravog razuma.
Osim toga, pozivanje na slobodu izbora, slično pozivanju na takozvano „pravo na sopstveno mišljenje“, sve više postaje utočište svakakvih hulja i neznalica, koje svoju podlost i neznanje maskiraju navodno neupitnom zaštitom slobode, stavljajući u istu ravan subjektivne stavove anonimne osobe iznete na društvenim mrežama i kvalifikovano mišljenje stručnjaka.
Pošto potpuno liberalni pristup ovom problemu vodi na stranputicu, nešto drugačiji pristup bi bio makijavelističko-hobsovski.
On bi se odnosio na to da državni i medicinski autoriteti, isključivo u izuzetnim situacijama, suočeni s realnom pretnjom od opasnih infektivnih bolesti koja je potkrepljena proverljivom naučnom evidencijom, imaju pravo da određenim jasno definisanim i na primeren način obrazloženim merama ovu pretnju eliminišu, po cenu delimičnog ograničenja slobode građana.
To znači da bi pod navedenim uslovima određena prava i slobode bili privremeno suspendovani, a vakcinacija obavezna za sve kategorije građana, osim za one koji iz opravdanih medicinskih razloga ne mogu da budu vakcinisani.
U navedenim okolnostima, otvoreno podsticanje na nevakcinisanje i neutemeljeno širenje podozrenja prema učinkovitosti vakcinacije bi moglo da bude tretirano kao ugrožavanje javne bezbednosti i da podleže strogom kažnjavanju. Vrednost slobode izbora i govora nije ekvivalentna, niti je uopšte samerljiva s vrednošću javnog zdravlja.
Odbijanje vakcinacije bismo mogli da uporedimo s nasumičnim pucanjem u vazduh iz vatrenog oružja.
Mada nije toliko opasno po bezbednost građana da jedna osoba puca u vazduh, to postaje opasno kako se broj onih koji pucaju postepeno uvećava.
Slično tome, javno zdravlje nije toliko ugroženo kada jedna osoba ne pristane na vakcinaciju, ali se rizik od obolevanja povećava srazmerno povećanju broja onih koji odbiju da se vakcinišu.
I kao što država legitimnom primenom nasilja ima obavezu da stane na put nasumičnom pucanju u vazduh, na sličan način ima pravo da stane na put odbijanju vakcinacije. Mada to može da se učini i silom, bolje je da se učini unapređenjem obrazovanja i poverenja u nauku, kao i nekim drugim pozitivnim podsticajima.
Kada je reč o Srbiji, a s obzirom na trenutnu situaciju, s unapređenjem obrazovanja i poverenja u nauku se nažalost zakasnilo, tako da ova strategija, zbog ograničenog vremena, verovatno ne bi dala željene rezultate.
Drugi pozitivni podsticaji bi mogli da budu finansijski ili da se odnose na određene povlastice koje bi mogle da se ponude građanima i njihovim porodicama ako se vakcinišu. Na primer, besplatno korišćenje javnog prevoza, umanjenje troškova za predškolske ustanove ili nešto slično.
Jedan od najboljih podsticaja bi bio da se osim predsednika čiju vakcinaciju svi očekuju, vakciniše i patrijarh i da javno pozove vernike Srpske pravoslavne crkve da to i sami učine.
Mada je poverenje u nauku u Srbiji slabo, opšte je poznato da građani Srbije najviše poverenja imaju u crkvu, kao i to da je najveći broj stanovnika verujući.
Bilo bi preporučljivo da to učine i poglavari drugih konfesija, umesto što se bave diskvalifikacijom procesa proizvodnje vakcina i načinom dobijanja ćelijskih kultura koje se tom prilikom koriste, a o čemu osim predubeđenja, imaju malo ili nimalo odgovarajućeg znanja.
Mada su crkva i država formalno razdvojene, nije tajna da međusobni uticaj postoji, a sada je vreme da političari utiču na crkvene poglavare da učine nešto povodom zaštite javnog zdravlja, imajući na umu da su do nedavno radili na njegovom narušavanju uz prećutni blagoslov vlasti.
Ukoliko pozitivni podsticaji ne daju odgovarajuće rezultate, jedino što preostaje je prisila.
Autor je naučni saradnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Piše: Igor Živanović
Izvor : danas.rs
Издвој новости на српском
