Врање је град који се може похвалити бројним културним наслеђем. Када бисте питали старе Врањанце, они ће вам рећи да више не препознају град у коме живе, да се све променило и да више нема оног мерака и карасевдаха који је био главно обележје Врања. Старо Врање можемо доживети једино у Бориним делима. Можемо рећи да је Врање још увек у фази транзиције, у фази укрштања традиционалног и модерног. Једно је сигурно, свако на свој начин доживљава Врање. Они који у њему живе од детињства имају своју причу, док туристи на потпуно другачији начин преносе имепресије о овом малом граду на југу Србије.
Бели мост, или како се још назива Мост љубави је мост у Врању који је изграђен 1884.године. Мост се налази у улици Браће Југовића, а може се видети и на грбу града и представља непокретно културно добро.
У вези овог моста постоји једна занимљива легенда. По овој легенди, мост је изградила мајка туркиње Ајше у спомен љубави њене ћерке и српског пастира Стојана. Ајшином оцу Селим –бегу пророчице су прорекле да ће се она заљубити у Србина. Када је то сазнао, отац је покушавао затварањем ћерке да спречи да се ово пророчанство оствари. Међутим, није успео у томе. Једном приликом је затекао ћерку поред реке у Стојановом загрљају и покушао да убије српског пастира. Догодило се потпуно супротно. Он је усмртио своју ћерку која је својим телом заштитила младића којег је волела. Након тога је Стојан својим ножем одузео себи живот.
По легенди, на том месту подигнут је мост на коме је на турском језику написано „Проклет нека је онај који растави што љубав састави“.
Аутор: Дарко Аначков
Издвој новости на српском
