Претрес Културно-информативног центра Бугарске националне мањине у Босилеграду поводом обележавања „Дана Западних покрајина” под сумњом „изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости, одузимање 23 примерка књиге „Елегија о Крајишту – судбина Бугара у Западним покрајинама” познатог бугарског књижевника и дипломате Едвина Сугарева, истовремена забрана уласка њему и још седморици бугарских држављана у Србију, затим позивање српског амбасадора Жељка Јовића у Министарство сполњих послова Републике Бугарске, протестна нота бугарског амбасадора Петка Дојкова Министарству сполњих послова Републике Србије и реаговања у јавности с обе стране границе, све то би могло да се претвори, поред свиx осталих етничких проблема, и у коначно отварање бугарског питања у Србији.
То питање одавно тиња у српско-бугарским односима. Последњи инцидент је само долио уље на ватру, а запомагање типа „Ко жели да поквари српско-бугарске односе” („Политика” 16.11. 2023г.) само скреће пажњу са суштине проблема – положаја бугарске националне мањине у Србији којој, судећи по званичним резултатима пописа становништва, прети потпуни нестанак.
Од 62.000 по попису од 1962., бугарска мањина је пала на нешто мање од 13.000 по попису од 2022. гoдинe, а општине у којима живе Бугари, махом у Босилеграду и Цариброду (Димдтровграду) су међу економски најнеразвијенијим у Србији и потпуним хаосом у области људских и мањинских права, а последњих година и у екологији.
То је оно што заиста квари српско-бугарске односе, а не некакве несувисле оптужбе о „изазивању националне, расне и верске мржње и нетрпељивости” и безраложни страхови о наводним „сепаратистичким и сецесионистичким” ставовима у књизи Едвина Сугарева.
Ти страхови су постали беспредметни онда када је Бугарска постала чланица Европске уније. Да би била примљена морала је да прихвати да нема територијалне спорове са суседима, али је и прихватила обавезу да се заједно са европским партнерима залаже за људска и мањинска права у складу са европским стандардима.
Тога су свесни и сви политички писмени припадници бугарске мањине у Србији.
Другим речима, као европска земља Бугарска инсистира на европским моделима решавања мањинских проблема – отварање граница, изградња инфраструктуре, равномерни економски развој за регионе у којима живе мањине, безусловно поштовање људских и мањинских права, здрава природна средина – то су вредности за које се залажемо.
Уосталом, Бугарска је код својих сународника у Босилеграду дошла са само двадесетак књига. Србија је код својих сународника на Косову пре два месеца дошла са тридесетак до зуба наоружаних терориста остављајући иза себе четворицу убијених, митраљезе, минобацаче и блиндирана возила. Организатор свега тога Милан Радојичић је само формално саслушан и одмах пуштен. Ни речи о подизању оптужнице о, рецимо, изазивању оружане побуне.
Према томе, дрека о тамо неким „сепаратистима и сецесионистима” које угрожавају територијални интегритет Србије, служи само за консолидовање српског национализма и сакупљање јевтиних политичких поена.
Играјући на ту карту, вечити председник општине Владимир Захаријев већ две деценије ствара лажну слику о себи као „гаранту мира и етничке стабилности”.
Као, да није њега, оде Босилеград у Бугарску! Тиме је код загрижених српских патриота у Београду обезбедио пуну подршку за своју дводеценијску неприкосновену личну власт, током које је буквално уништио локалну економију, а више од половине становништва отерао у миграцију.
На крају је продао све природне ресурсе и претворио Босилеград у избеглички центар и легло криминала и корупције.
Органи гоњења и тужилаштво снисходљиво посматрају и ћуте када је локална власт у питању, ваљда због некаквих „виших” патриотских и државних интереса.
Tако није било 8. новембра. Полиција из Врања и Сурдулице је на човека са штакама и једну жену послала екипу од осам полицајаца да би одузела двадесетак књига Едвина Сугарева због тога што „дискредитује носиоце власти и БИА”!?
Истина је само то да би неки „носиоци власти” на локалу и понеки доушници БИА, заиста остали без хлеба да им није те отрцане приче о „сепаритистима и сецесионистима”.
Према „стручном” мишљењу Председника Националног савета бугарске мањине Стефана Стојкова и његовог ментора Владимира Захаријева, промоција књига о положају Бугара у Србији, и обележавање датума који су део нашег националног идентитета је: „Све што покушава мали број појединаца са овог подручја, који очигледно живе у прошлости, у 18. и 19. веку, велика је и неопростива глупост”!?
Ако знате да је Иван Николов тренутно најпознатији интелектуалац бугарске мањине у Србији са пет књига, неколико стотина чланака, носилац мноштва награда и притом „Европљанин године за 2016”, али који по Стојкову, „живи у 18. и 19. веку”, док он са двојком из Бугарског језика из средње школе, као председник бугарског Националног савета одлучује о образовању на бугарском језику, информисању на бугарском језику, култури и службеној употреби бугарског језика и писма – онда горе оцене за стање Бугара у Србији нема.
Стање бугарске националне мањине одређује стање српско-бугарских односа, а од стања у српско-бугарским односима зависи бугарска подршка чланству Србије у Европску унију када за то дође време.
Према томе, у националном интересу Србије је да што пре заустави даљу девастацију општина Босилеград и Цариброд и заузда сопствене „супер-српске патриоте” од којих би се Србија заиста стидела да су којим случајем Срби.
Била би то добра инвестиција у српско-бугарске односе и европску перспективу Србије.
Уосталом, ако је Вучић смогао снаге да у интересу Србије жртвује једног Вулина, крајње је време да размисли није ли у националном интересу Србије да жртвује неке бајате локалне политичке штеточине које, осим сопственој средини, наносе ненадокнадиву штету Србији у Софији и Бриселу.
Иван Николов
Издвој новости на српском
